Из интервју за Ужичке новине Вести са Зораном Јеремићем
Гост овогодишњег Међународног рок и блуз фестивала „In Wires“ био је Жикица Симић, ау-тор и водитељ култних радио емисија о роке-нролу „Тајанствени воз“ и „Доле на углу“ (Сту-дио Б, Радио Б92), један из плејаде домаћих рок новинара (Ритам, Време забаве, X Забава, Наша Борба, Политика, Данас, Време…) чији текстови укоричени у књигу „Електрична заста-ва“ (2007) представљају јединствено путовање кроз историју и митологију рок музике. Са Жи-кицом Симићем – иначе клиничким психологом који је донедавно радио са штићеницима једне затворске установе у Београду – разговарали смо другог дана Фестивала, уочи промоције другог и допуњеног издања његове књиге (из-давач Marks & Bleeds) у Градском културном центру.
Зар се синоћ у Ужицу не завршава један чудесан круг када је рокенрол у питању: од племените субверзије на Вудстоку до носталгије у башти бившег Дома армије?
- Размишљао сам о томе. На сцени смо имали Пола Кантнера, човека који је учество-вао на Вудстоку 1969. године; имали смо бив-ши Дом ЈНА; имали смо и Јосипа Броза који је донедавно био симбол Трга партизана а сада је његов споменик у дворишту Народног музеја. Много се кругова овде затворило. Сусрео сам много људи који су са толиким одушевљењем причали о мојим емисијама и рокенролу. Схва-тио сам да у Ужицу постоје људи који су рођени педесетих година и који су потпуно везани за ту музику, за те песме, плоче, извођаче, дан-да-нас препознају сваку ноту, чини ми се много више него њихови исписници у Београду и не-ким такозваним метрополама. Као да је време је стало. И себе доживљавам као део тог кор-пуса. Истина, ја учествујем у раду медија који су у дослуху са временом у коме живимо, али и у тим медијима доживљавм себе као човека који треба да представи нешто од сећања што бледе невероватном брзином. Мени је јуче у Ужицу било врло занимљиво, у једном тренутку био сам усхићен свим тим догађањима, наро-чито кад су се чуле „Wooden ships“ и друге пе-сме које су обележиле Вудсток генерацију и читаво једно време када су било одлично при-хваћене и од ове овдашње публике, када су сви то певали. С друге стране, био сам свестан ко-лико то више нема везе са овим временом. Питам се колико смо ми у ствари на његовим маргинама? Да ли је то добро за нас? Наш жи-вотни век полако се ближи крају. Чини ми се да нисмо били у дослуху са током времена због тога што смо се у једном тренутку толико напа-лили на рокенрол а око нас се свашта дешава-ло.
Видите ли у тој чињеници ескапистичке намере, што свесну што несвесну жељу да се овде живи као негде другде…
- Ја сам и рокенрол и филм доживљавао као нешто што долази из неког другог света; то ми је био мост ка свету о коме нисам знао ниш-та, могао сам о њему само да маштам преко музике и филма. Имали смо ту фину заблуду да смо део света захваљујући томе што смо повезани са том музиком. Ми смо рок звезде доживљавали као да нису са ове планете, то су била права божанства. И сад, кад сретнете Пола Кантнера у позним животним годинама, човека ниског раста, неимпозантног, а за кога смо мислили да савршено изгледа, онда се не-како суочите са том својом заблудом коју сте стварали не само о њему, већ о свим херојима наше младости.
Добро, али Барак Обама додељује нај-више државне почасти Бадију Гају и члановима „Led Zeppelin“.
- Мени је то помало тужно. Кад сам видео да Мик Џегер и Џеф Бек свирају блуз у Белој кући некако ми је то изгледало безвезе. Мис-лим да су се Брајан Џонс или Кит Ралф из „The Yardbirds“ превртали у гробу кад су видели шта раде њихови ортаци из бенда. Али ако је неко толико дуго у том послу можда то тако и мора да буде.
Прошле године ми је Пеца Поповић на питање шта данас има рокенрол што није имао на почетку одговорио – исто-рију.
- То је добро запажање. Он стварно има своју историју, своје хероје, мученике, читаву једну митологију која је створена и која је добро фундирана. Она је саставни део музике. То ме заправо највише занима – однос између музике и митологије.
Да ли је сусрет са Полом Кантнером у Ужицу био својеврсна демитологизаи-цја.
- Наравно. Због тога је приватно избегавам сусрете и са фудбалерима, и са рокерима, и са редитељима… Имам неку своју представу о њима коју сам створио на основу њиховог дела. Кад се сретнеш са њима онда то више није то… То је као онај Бодлеров албатрос: моћна птица док је у ваздуху.
То је помало едиповски проблем, та фиксација за једно време и његове хе-роје…
- Постоје људи који су толико везани за једну врсту музике и не признају ништа друго осим те музике. То јесте помало чудно. Ја сам пратио развој рокенрола, како је мењао своје појавне облике, форме, како је изналазио нека нова средства… Пратио сам то као феномен нашег времена. Одавно сам престао да учест-вујем у рокерским дискусијама типа ко је бољи гитариста, да ли је неки бенд добар или није… Као млад човек о томе сам жучно расправљао по кафанама, а онда сам скапирао да то нема никакве везе ни са чим, па ни са људима о који-ма расправљамо. Свако истерује неке своје комплексе и ћефове користећи се именима тих људи. Трудим се да пратим све ново што се дешава, имам неке своје критеријуме. На при-мер, немам никакав однос према црној музици, ми смо ритам и блуз звали нешто потпуно дру-гачије. Репере и хип хопере стварно не могу да слушам, не разумем то и не пишем о томе. Не-мам пуно разумевања ни за неке фенси појаве које су сада на врховима топ листи. Покушавам да откријем праве рокенрол људе које препоз-најем као аутентичне рокере по критеријумима које никад нисам експлицирао и да онда пра-тим то што раде.
Зоран Пановић каже на једном месту да је ваш приступ спригнстиновски: од лу-зера правите епске јунаке.
- Ја сам дошао да живим у град из једне варошице – Рекавца, ту сам пошао у школу, па сам онда живео у Параћину, Крагујевцу и тако даље. Кад дођете из мање у већу, урбанију сре-дину, онда прво што вам падне у очи јесте та врста људи: неки маргиналци, тапкароши ис-пред биоскопа, ситни лопови, криминалци који су се вратили из затвора, истетовирани боксе-ри из локалног клуба… То су људи који вам заокупљају пажњу, фасцинирају вас јер их ни-кад раније нисте срели. Онда сам открио да су то најчешће и људи који насељавају филм. Пошто сам видео да се филм прави од истог материјала од кога се праве њихови животи, онда сам касније то исто препознао и у рок му-зици. Популарна уметност је направљена од живота таквих људи. Недавно сам читао „Би-циклистичке дневнике“ Дејвида Бирна. Кад описује Лондон, он прича о томе како се у рок музици често пева о коцкарима, убицама, сит-ним криминалцима… Он сматра како то нема везе много са стварношћу него да је више по-везано са субјективном стварношћу, и да је она као таква просто архетипски присутна у нама. Када је Полу Кантнеру на конференцији за но-винаре у Београду неко рекао да је он човек који је мењао свет, он је одговорио да он није човек који је мењао свет, да то никад није ни била његова амбиција, већ да је он музичар који је хтео да свира. Рекао је и то да је, као у оној Платоновој пећини, живот привид, сенка, да немамо увид у праве ствари, а да су рокери изашли из те пећине, видели шта се дешава у стварном свету и онда су од тога направили своју музику.
У својој (ауто)биографији Кит Ричардс прича о томе како су у сред Лондона он и Џегер тешко долазили до првих плоча Мадија Вотерса, Хаулина Вулфа…
- Они су део ратне генерације која је одрас-ла у прилично великој беди у Великој Брита-нији. Недавно сам читао о томе како је Антон Корбим, човек који је направио књигу о Тому Вејтсу, дошавши из Холандије у Енглеску сре-дином шезедесетих година био згранут затече-ном бедом. Он каже да је имао утисак као да је отишао у неку земљу Трећег света. Сећаш се оног његовог филм „Контрол“ о Joy Division, ту се може видети тај Манчестер крајем шездесе-тих и почетком седамдесетих., каква је то беда и какав је то суров живот. Па ми смо у то време користили боље електричне шпорете него што је он користио у том филму! Пишући о Ричaрд-совој књизи, Басара је запазио колико су они посвећени тој музици и како дају сваки атом свог талента да успеју, јер ако не успеју у томе они ће бити неки лузери. Код нас људи крену да се баве рок музиком, или било којим другим послом, и врло брзо све малодушно напусте, одустану, нису спремни на крвнички рад на путу до успеха.
Причали сте о маргиналцима… Недавно сам прочитао у „Времену“ изјаву Тома Вејтса који каже: Ако видим да тридесет хиљада људи иде негде, ја не идем.
- То се и мени допало. Хтео је наравно да каже да не верује много у оно што масе воле. И то је тачно. Мада, морам да признам, 1964. го-дине, када смо ми започели да волимо рок му-зику онда су те песме биле прве на топ листа-ма. На пример, чувене песме Ролингстонса, које су данас постале класика. Не знам каква ће бити судбина данашњих хитова. Или се то све променило, па се данас песме праве са потпуно другом идејом, да не трају дуго, да брзо смењују једна другу. Променио се и начин слушања музике.
Имате ли неке ритуале када је слушање музике у питању?
- Имао сам ритуале кад их је требало има-ти, кад сам набављао плоче. Било каква плоча да дође под руку њено слушање било је више-месечни ритуални чин. Сећам се кад сам добио први албум „Led Zeppelin” , па то је било слу-шање до избезумљења, знала се свака нота, свака реч. Слушајући музику, ја сам маштао, ко зна какве сам све трипове имао у глави.
Каже Албахари у једном свом есеју да воли у рокенролу оне ствари које му от-варају простор и да му је животна жеља била да оде у Америку, изнајми кадилак и пропутује са једне на другу обалу уз
Creedence Clearwater Revival.
- То је у ствари исти онај простор који смо видели у каубојским филмовима, а који смо касније откривали и у рокенрол песмама. Сећам се, кад почне неки вестерн, па кад се отвори оно платно а из неког огромног просто-ра полако се приближава јахач…
Како бисте дефинисали зрелост у дожи-вљају рокенрола?
- То зависи од случаја до случаја, има људи који приступају рокенролу са свирачког стано-вишта, могу сатима да причају о томе. За мене је најважније да нека песма или плоча коју слу-шам у мени покрене један асоцијативни ток у којем ће читав низ мојих унутрашњих елемена-та из неког мог интрапсихичког света да се из-вуче из заборава, да све то одједном постане део моје личности, да се то све заврти као рин-гишпил и да крене један потпуно невероватан доживљај. То је нешто што сам интимно дефи-нисао као најважнији критеријум – колико ме покрене једна песма изнутра да се присетим неких чињеница из мог живота, неких филмова које сам гледао, неких књига које сам читао и да се све то онда некако заврти.
Музика је заправо највише архетипска уметност.
- Да, она залази у најдубље слојеве лич-ности. Књижевност подразумева одређену ин-телектуалност, значи ти мораш да имаш нека-кав интелектални бекграунд па да онда читаш и повезујеш. Музика иде потпуно другачије, све то заобилази и силази у најдубље слојеве.
У вашим емисијама трудите се да сваки рокенрол појаву ставите у шири култу-ролошки и друштевни контекст.
- Дубоко сам уверен да је рокенрол леви-чарска уметност. Моја политичка уверења су левичарска. Верујем у социјалну правду, ве-рујем у то да људи треба да се разумеју, да свако има своју шансу, иако је време у коме живимо потпуно супротно од тога. Знаш ону причу кад су Ролингстони отишли у Америку па су их дочекали са транспарентима на којима је писало „Добро дошао друже Џегер“ и слично… Ословљавали су их са – друже. Рокенрол је дакле левичарска уметност, ја то поштујем и покушавам да интонирам своје емисије тако да причајући о музичарима покажем да они имају разумевање за маргинални свет, за свет пони-жених, увређенеих и обесправљених, да они то разумеју на један фини начин и да тим својим песмама покушавају да бар мало поправе те ствари.
Без обзира што су многи од њих богата-ши са дворцима на разнима странама света.
- Они се баве једном врло профитабилном ствари, тако да уз то што они раде иде лова; они зарађују и могу са тим да раде шта хоће. Остаје наравно питање да ли су они толико ис-крени у својим песмама, да ли заиста мисле о томе о чему певају или можда само савршено познају митологију из које је израсла популарна музика па онда захваљујући томе преузимају неке слике и од тога праве нешто ново. И то је њихово право, то је њихова уметност. С друге стране, Боб Дилан је у једном тренутку рекао да више није протестни певач, да га више не занима та врста ангажмана. Ја то разумем. Не волим отворен политички ангажман, али ангаж-мана за ствар појединца, човека, за ствар по-нижених и увређених кроз песму, уметност, уметничко дело, поштујем и подржавам.
Задњи албуми Дејвида Боувија и Боба Дилана су одлични… Не чини ли вам се да већина рок музичара добро стари?
- Они су талентовани уметници којима го-дине ништа не сметају, још увек могу да напра-ве добро дело. Често рокенрол везујемо само за млад свет, иако је у међувремену остарио. Они који започели ту причу са двадесет сада имају преко седамдесет година. Читав свој жи-вот у то су уложили, не може нико да им забра-ни да се тиме више не баве. Мене нервира ово што раде Боно, Стинг и њима слични који се анагажују око разних политичких ствари. Ја у то не верујем. Али „ангажман“ који има Кит Ри-чардс кад се појави на сцени и отпева неку своју песму, или Брус Спрингстин, у то и те како верујем. Био сам недавно на концерту Нила Јанга у Амстердаму. Он верује у своје хипијев-ске снове и дан-данас. Има песму у којој отпри-лике каже „Ишао сам некад као див, веровао сам у све, а сада плутам као лист у потоку“, значи прошло је време, променио се, али он и даље верује да је то било добро, да су те идеје биле добре и да је то што су радили била права ствар. На акустичном делу концерта иза њега је пројектован лого Вудстока. За њега фести-вал у Вудстоку још није завршен.
Да ли је за вас завршен?
- Нилу Јангу животни успех можда даје за право да тако размишља, али за мене је Вудс-ток завршен. Мислим да рокенрол више нема важност коју је некад имао, нити ће је икад више имати. Али рок музика је саставни део мог идентитета. Иако сам читав живот радио у државним установама, ја сам прилично субвер-зиван тип. Можда је рокенрол завршена ствар, али са љубитељима рокенрола још није завр-шено. Ми још увек можемо штошта да кажемо овом свету, јер имамо нека искуства и сазнања о којима нико други не зна ништа.
Присећам се сцене из документарног филам Џима Џармуша који је пратио Нила Јанга на једној турнеји. У једном неформалном разговору у аутобусу Нил Јанг каже да не зна да постоји Стари и Нови завет…
- Није тешко претпоставити да људи попут Нила Јанга или Кита Ричардса немају неко формално образовање, али они несумњиво имају таленат који им омогућава да на свој спе-цифичан, идиосинкретичан начин дођу до тих сазнања, да их сами открију. Њему не треба да чита Библију, он ће сам да напипа те стихове кад му буду требали.
О домаћем рокенролу релативно мало пишете и говорите. Да ли је то copy-paste феномен или има аутентичних ре-флексија на светску сцену?
- Да будем искрен, за мене је рокенрол увек био нешто што долази са стране, из Енглеске или Америке. Међутим, одрастао сам у време-ну када је игранка у Ватрогасном дому у Кра-гујевцу била главни догађај недеље. Свирао је рокенрол бенд који се звао „Џентри“ из кога је разним мутацијама настала група „Смак“. Сви-рали су само обраде. У том смислу наши ло-кални бендови били су јако важни. Они су ту музику учили у подрумима и гаражама, свира-ли су је на недељним игранкама и преносили даље. Имам велико поштовање за момке који су свирали у тим групама. Касније, када је по-чео „аутентични“ српски рокенрол, када су кре-нули да свирају своје песме, морам да признам да то нисам најбоље пратио. Међутим, морам да прихватим као врло важну чињеницу то што се догађало са Пакет аранжманом, то је заиста био тренутак када се гомила талентованих кли-наца скупљала око Студентског културног цен-тра и направила неколико сјајних група. Они су заиста били важни за своју генерацију. „Шарло акробата“ је и дан-данас важан бенд. Онда се
појавила „Азра“ која је мени била врло за-нимљива због тога што су ми се допадали тек-стови Џонија Штулића. Препознао сам у њему аутентичног песника дилановске енергије и за-маха, све то на нашем језику, са добрим тема-ма, почев од Шпанског грађанског рата до Пољске, а све врло лепо укомпоновано, са спе-цифичним начином певања и свирања гитаре. С друге стране, „Индекси“ су били сјајан бенд, како неки тврде, можда у једном тренутку нај-бољи бенд у Европи, кад је Бода Ковачевић свирао гитару а Даворин Поповић певао. Сећам се њиховог концерта на плажи у Дубровнику 1970. године. У паузи су са разгласа пуштали први албум „Led Zeppelin“. Нећу заборавити леп и пријатељски интониран разговор са Да-ворином Поповићем о том албуму. То је за мене једна потпуно фантастична успомена. Имао сам прилике после да га више пута слушам, он је заиста био аутентичан певач, мислим да нико није певао као он. Што би рекао мој прија-тељ Магични Ћира, он је у ствари преузео онај фазон на који су велики певачи севдалинки пе-вали и пренео га у рок музику. Његове интер-претације су потпуно невероватне. Сада је у Београду занимљива појава такозваних амери-кана бендова, као што су „Stray Dogg“, „On tour“, суботички „Wooden Ambulance“, затим пе-
вачица Ана Ћурчин… Појавио се један зани-мљив албум који се зове „Песме испод покри-вача“. За тај албум, поменути и још неколико бендова обрадили су по једну песму америка-не, дакле нечег што сам ја пуштао у мојој еми-сији „Тајанствени воз“. Експанзија београдских бендова са том оријентацијом најбоља је по-тврда да је ово што сам радио са емисијом „Тајанствени воз“, која траје већ тридесет годи-на, имало неког смисла. Кад се сабере све ово што сам на прескок причао о југословенском рокенролу, испаде да је то била једна јако до-бра сцена.
Имате нетипичан глас за једног води-теља емисије о рокенролу.
- Кад сам почињао да радим на радију ни-сам себе доживљавао као радијског човека са
примереним гласом и дикцијом. Хтео сам да то буде посве другачије, опуштено, да се не води много рачуна о нагласцима, да то тече без не-ког напора. То сам и написао музичком уредни-ку Студија Б, Слоби Коњовићу, када сам поку-шавао да му објасним шта ја то желим да ра-дим.
Домаћу рок штампу данас је тешко зами-слити без ваших текстова. Уопште, по-чев од незаобилазног „Џубокса“ ми смо заиста имали одличне рок новинаре.
- „Џубокс“ је био фантастична новина, али ја то знам из друге руке због тога што сам од најранијег детињства био упућен на енглеску рок штампу. Стицајем околности још од своје петнаесте године био сам претплаћен на „The New Musical Express“ и „Melody Maker“. Онда сам отишао у Београд на студије а тада је код нас већ могла да се купује штампа из Енглеске
и тако сам наставио то да пратим. „Џубокс“ је прошао поред мене. За мене је био важан „Ри-там“, новина која се није само бавила музиком, већ популарном културом уопште. Позвали су ме да сарађујем и тако је почела моја списа-тељска одисеја. Највише ме занимала рок ми-тологија, нешто што се крије иза појавног обли-ка рокенрола. С друге стране, хтео сам да сва-ки мој текст има неку рокерску емоцију, да може да је произведе као и нека рокенрол песма. То ми је била идеја, ваљда због тога што нисам умео да свирам. Таленат је динамички фактор, он вас мотивише да идете у креативном правцу, а ја сам више рецептиван тип који воли да гле-да шта се око њега дешава па онда о томе да нешто промишља. Не волим да пишем, увек неко мора да ми каже о чему ћу да пишем. Ис-поставило се да то публика воли да чита, што је за мене било велико изненађење, као и те моје радијске емисије. Временом почиње да ми се допада сам процес писања, јер одједном ми се кроз низ асоцијација отвори унутрашњи свет
и то онда, како би рекао један мој пријатељ, све изгледа трипозоидно.
Често су ваше асоцијације везане за књижевни и филмски свет.
- Увек сам пуно читао и гледао филмове. Те асоцијације су неизбежне. Имам утисак да по-пуларишем неке ствари. Зашто да клинцима не провучем неког Фокнера или Достојевског, мож-да ће да то да их заинтригира да и сами почну да читају те писце.
Ко су ваши писци?
- Имам неке своје мрачне писце које во-лим… Рецимо, Луј Фердинанд Селин. Његов роман „Путовање на крај ноћи“ једна је од мојих кључних књига.
Како бисте као психолог објаснили то што неколико момака набави инстру-менте, затворе се у гаражу и хоће да мењају свет?
- То треба посматрати у развојно-пси-холшком контексту. То се обично дешава на почетку адолесценције, око петнаесте године, када личност још није оформљена. Млад човек има пред собом свет према коме треба да се одреди, да у њему пронађе своје место и реши читав низ животних проблема, то је тај егзис-тенцијални вакум са којим се суочава. Са тог аспекта рокенрол може да има важно место у формативним годинама, али шта ће се у тој га-ражи догодити и каква ће музика из ње изаћи то је већ ствар сплета околности на који често не можемо много да утичемо.
Iz Intervjua Sa Zoranom Jeremićem
No comments yet