Džin Klark (Gene Clark) je umro 24. maja 1991. godine. Dakle, onog dana kad je Bob Dilan na pompezan način proslavio svoj pedeseti rođendan. Bio je to poslednji ironični igrokaz koji je sudbina odigrala s ovim čovekom. Klark – uz Dilana – verovatno najtalentovaniji autor i pevač te generacije, umro je poluzaboravljen sa zlokobnim alkoholičarskim sjajem u očima, uništene jetre, i, pretpostavljam, gorčinom zbog osećanja da je njegov 46-godišnji život imao gubitnički predznak.
Danas, nekoliko godina posle tragičnog događaja, kad nas Klark gleda s naslovnih strana najprestižnijih svetskih revija, zna se da je on bio gubitnik samo sa stanovišta ćiftinsko-merkantilnog duha rok industrije. Na svaki drugi način Džin Klark je jedan od najvećih autora ove muzike. Njegove pesme su svojevrsni lakmus za ispitivanje rock osećajnosti: onaj ko slušajući Eight Miles High ne oseti potrebu da uzleti „osam milja visoko“ i na taj način pobegne od terora stvarnosti, ili kome se uz Set You Free This Time ne naježi koža, ne stegne grlo i oči ne napune suzama – taj nema šta da traži u rokenrolu. Vizionarstvo Grema Parsonsa, poezija uz muziku Boba Dilana, buntovništvo bez razloga Džemsa Dina (James Dean) i lutalaštvo Džeka Keruaka (Jack Kerouac), susreli su se u delu Džina Klarka. On je bio prvi autor koji je pronašao način kako se ambiciozne i često glomazne dilaneskne poetske vizije mogu upakovati u savršene trominutne pop pesme, bio je glavni pevač i najbolji autor u grupi The Byrds, autor prve i najznačajnije psihodelične pesme, kantri rok pionir i tvorac nekoliko najboljih albuma ‘singer-songwriter’ žanra. Malo li je to? Zašto je umro sam, pijan, napušten i sa olovnim osećajem promašenosti u ustima? O tome se treba obavestiti kod njegovih „prijatelja“ i mogula rock industrije. Možda i Sudbina nešto zna o tome.
Priču o Džinu Klarku najbolje je započeti od scene koja se 1964. godine odigravala u jednom baru u gradu Norfolk u državi Virdžinija. Mladić koji je, kako se sećaju očevici, izgledao kao „mladi Džon Vejn (John Wayne) s frizurom princa Valijanta“, tog dana je 40 puta za redom pustio na džuboksu pesmu The Beatlesa She Loves You. Bio je to, naravno, Džin Klark, u to vreme član folk grupe New Christy Minstrels. „Znao sam da je to bila budućnost. Muzika se kretala u tom pravcu i ja sam hteo da budem deo toga“, sećao se Klark kasnije u jednom britanskom fanzinu. Već sutradan napustio je svoj dotadašnji bend i zaputio se ka Los Anđelesu.
U legendarnom losanđeleskom klubu „Troubadour“ na bulevaru Santa Monika, Džin Klark je, nekoliko nedelja kasnije, prisustvovao performansu Džima (docnije je promenio ime u – Rodžer) Megina (Jim Roger McGuinn). Repertoar mladog muzičara sastavljen od pesama grupe The Beatles interpretiranih u folk ključu, privukao je pažnju došljaka. Ubrzo, za klupskim barom, sklopljeno je poznanstvo i rođena ideja o duetu koji bi bio nalik britanskoj kombinaciji Peter & Gordon, čiji je hit World Without Love tih dana bio visoko kotiran na top-listama. Jednog dana, dok su zaneseno pevali na stepeništu kluba „Troubadour“, odnekud se začuo treći glas koji se savršeno slagao s njihovim. Kad su završili pesmu, Klark i Megin su se okrenuli i suočili s veselom, okruglom facom Dejvida Krozbija (David Crosby). „Mogu li da se pridružim vašem bendu?“, pitao je. Grupi su se uskoro pridružili Kris Hilman (Chris Hillman) na basu i Majkl Klark (Michael Clarke) na bubnjevima. Tako su nastali The Byrds, prva velika L.A. rock grupa.
„Izgledao je kao mladi Džon Vejn koji se sprema za jahanje. On je bio naivni momak s farme koji je došao u veliki grad da uspe“, seća se Džina Klarka iz tih dana Kris Hilman u bukletu koji prati nedavno izašlu kompilaciju Flying High. „Tih dana Džin je imao pojavu, imao je glas, imao je pesme: bio je pokretačka sila u početku. Kad se on pojavi ispod zavese na sceni kluba ‘Ciro’s’ i udari dairama o bedra, svaka žena u publici bila je sprema da mu se poda“.
Nastupe The Byrdsa u klubu „Ciro’s“ pratila je zanimljiva publika. Nošeni rock’n’rollom mladi ljudi su se tih dana konstituisali kao nova snaga na društvenoj sceni. Protagonisti tih zbivanja bili su najvernija publika benda The Byrds. Njihov ples između stolova kluba „Ciro’s“ nije bio samo rezultat sladostrasnog predavanja muzici – bio je to istovremeno i ritual ulaska u jedan utopistički životni koncept obeležen novim vrednosnim sistemima i obrascima komunikacije. Dok su prvi kontrakulturalni regruti igrali svoj „uzaludni ples“, za stolovima kluba „Ciro’s“ sedela je holivudsko-rokerska elita koja je u njima prepoznala novu atrakciju. Stalni posetioci nastupa ove grupe bili su Leni Brus (Lenny Bruce), Džejn Mensfild (Jane Mansfield), Fil Spektor (Phil Spector), Sonny & Cher, mladi britanski glumci u potrazi za prvim holivudskim angažmanima – Šon Koneri (Sean Connery), Majkl Kejn (Michael Caine), Bo Didli (Bo Diddley), članovi grupe Love, Džejn i Piter Fonda (Jane i Peter Fonda).
Klark je s grupom The Byrds proveo dve godine. Prvi album ovog benda Mr. Tambourine Man i Turn! Turn! Turn!, kao i Preflyte – promovisali su ga kao glavnog autora i pevača u grupi. Takvu reputaciju je stekao pesmama I’ll Feel A Whole Lot Better, Set You Free This Time, She Don’t Care About Time, I Knew I’d Want You, Here Without You i drugima. Zahvaljujući tantijemama, zarada Džina Klarka je bila mnogo veća od ostalih članova benda. „On je vozio svoj porše dok smo mi dolazili pešice na probe“, seća se Rodžer Megin. Već postojeća tenzija između Klarka i ostalih članova, uslovljena pre svega različitim socijalnim bekgraundom, ovakvim sledom stvari se uvećavala.
Kao 14-godišnji dečak, Džin Klark je na aerodromu u Kanzas Sitiju video rušenje aviona i pogibiju velikog broja ljudi. Od tada je imao patološki strah od letenja. Taj hendikep će usloviti njegov konačni raskid s bendom The Byrds, ali će ujedno biti inspiracija za Eight Miles High, najslavniju pesmu koju je stvorio i jednu od najznačajnijih numera u istoriji ove muzike. Legenda, a i video-zapis rock arhiviste Dominika Prajora (Domenic Priore), kaže da je Clark, posle jedne londonske večere s Brajenom Džonsom (Brian Jones) tokom koje je evocirao strah koji je osećao dok je preletao Atlantik, u hotelskoj sobi napisao Eight Miles High. Kad je tu pesmu pokazao kolegama iz grupe, oni su učinili neke intervencije: Dejvid Krozbi je dopisao jedan stih, a Rodžer Megin uradio aranžman u maniru džez muzičara Džona Koltrejna (John Coltrane), što je učinilo da ta pesma ne zvuči kao tipičan Klarkov produkt. Eight Miles High, po rečima Sid Grifina, označava početak psihodeličnog rocka. Potpis ispod pesme „Clark- McGuinn-Crosby“ ne odgovara istini. Jedini autor ove pesme je Džin Klark. Kad je Eight Miles High bio visoko na top-listama, Džin Klark više niije bio član sastava The Byrds. Strah od letenja, zavist, frustracije i ljubomora su učinili svoje. Bilo je to februara 1966. godine.
Džin Klark je nastavio karijeru s albumom Gene Clark With The Gosdin Brothers. album je snimljen krajem iste godine. Pored braće Gosdin u njegovom nastajanju učestvovali su Lion Rasel (Leon Russell), Klarens Vajt (Clarenece White), Glen Kembel (Glen Campbell), Kris Hilman, Čip Daglas (Chip Douglas) i Van Dajk Parks (Van Dyke Parks). Ovaj album na kojem se nalazi jedna od najizvođenijih Klarkovih pesama Tried So Hard, mnogi rock publicisti porede s pločom Safe At Home Parsonsovog sastava International Submarine Band koja se pojavila nekoliko meseci kasnije. Kaže se da je na albumu Gene Clark With The Gosdin Brothers prvi put došlo do ozbiljnijeg približavanja kantrija i roka. Neki drugi tvrde da je to Rubber Soul Zapadne obale.
Februara 1967. godine kad se ova ploča pojavila u prodavnicama, Clark je imao 23 godine. Još toliko mu je preostalo. Do ovog trenutka njegova karijera se mogla predstaviti na uobičajeni način: mladi, daroviti farmerski sin, gonjen božanskim talentom, odlazi u kloaku „grada greha“ da s novonastalom elitom stvara muziku koja će biti glavni deo nove osećajnosti, one koja je obeležila poslednjih četrdeset godina ovog milenijuma. Od tad pa nadalje traje, međutim, mračna, faustovska drama u kojoj se jedan umorni i poraženi čovek bori s nečastivim za pesmu, za muziku, za mogućnost da se još jednom obrati svojoj publici. Džin Klark se kao neki junak Dostojevskog može voleti zbog „dubine njegovog pada“. Silazeći na dno ljudske bede i sopstvenog života, Klark nije izneverio svoj talenat. Pesme zabeležene na dva albuma snimljena s bendom Dillard & Clark, tri solo projekta, kao i na albumu So Rebellious A Lover s Karlom Olson, svedoče o visokim autorskim i izvođačkim standardima koje je „američki sanjar“ zadržao i pored sunovrata u kojem se nalazio. Njegova ‘singer-songwriter’ trilogija – albumi Gene Clark (A&M, 1971; koji je poznat i pod naslovom White Light), No Other (Asylum, 1974) i Two Sides To Every Story (RSO, 1977), predstavljaju vrhunac tog žanra i, što je još važnije, najlepši derivat izneverenih snova šezdesetih. Album iz 1971. godine je kruna Clarke karijere kao folk-rock muzičara. Zajedno s producentom Džesijem Edom Dejvisom (Jesse Ed Davis), najboljim gitaristom L.A. tog vremena i jedinim Indijancem koji je postao prava rock zvezda, i skupinom prestižnih muzičara (Ben Sidran, Majk Atli, Kris Etridž, Geri Molaber…) Klark je dao jedno potpuno neočekivano viđenje onog sveta koji je Bob Dilan uveo u popularnu muziku. Tamo gde je Dilan stavljao neobuzdanu elokvenciju, energiju i zamah, Clark je instalirao poetsku dubinu, melanholičnost i duboku zamišljenost. Pesma For A Spanish Guitar je najbolja Dilanova pesma koju on niije napisao. Naravno, Gene Clark nije imitirao Majstora. On je samo iskazao duboko i originalno razumevanje folk idioma u rok terminima – što samo po sebi vodi ka komparaciji sa Cimermanom.
No Other je najbolja ploča koju je Gene Clark snimio. Muzika zabeležena na njoj nije ni rok, ni folk, ni kantri. Nije ni nešto između. To je potpuno nova sonična tvorevina nesvodljiva ni na šta. Osma pesama sa ove ploče trasiraju „stepenište za nebo“, za neke onostrane predele koji se nalaze iza kulisa stvarnosti i s one strane logike sna. Ako je u noveli Hantera S. Tompsona (Hunter S. Thompson) Fear And Loathing In Las Vegas, po pravilima gonzo žurnalizma prikazano kako snovi šezdesetih odlaze u klozetsku šolju zajedno s halucinogenim tvarima koje truju želudac i razaraju mozak, onda je na albumu No Other prikazana evaporacija tih istih snova u astralne predele, ledeno mirne i čiste, van domašaja ljudskih gnusoba. Voluminozni Klarkov glas, na albumu No Other, traga za komadima razbijenih snova među dalekim galaksijama. Rock kritičari rabe poseban vokabular pokušavajući da objasne muziku s ove ploče. Ukrštaju zen termine sa Don Huanovim učenjem i na taj način vulgarizuju neuhvatljivu leptu najbolje Klarke ploče koja je „osma milja visoko“ iznad svih ovozemaljskih bedastoća.
Kao i nekoliko puta ranije, Gene Clark je ovim albumom obezbedio sebi besmrtnost. R.E.M. i 4AD ne bi postojali bez osma pesama sa albuma No Other i njihovog melanholičnog autora. U tom kontekstu već nekoliko puta spominjana prerana Klarkova smrt u sopstvenom alkoholičarskom izbljuvku gubi svoja tragična svojstva i postaje posprdni kez u lice Velikom Ništavilu.
Rock’n’roll junak je melanholični stvor. Stari Grci su verovali da je to raspoloženje posledica „crne žuči“ koja kola telom ljudi. Teoretičari popularne kulture smatraju da je inherentna seta rock junaka rezultat njegovog hroničnog boravljenja u graničnim egzistencijalnim situacijama. Mudri su i jedni i drugi. Harold Judžin Klark, u svetu rock’n’rolla poznat kao Džin Klark, bio je mudriji i talentovaniji od svih. On je znao da od produkata „crne žuči“ i konačnih životnih iskustava sublimacijom napravi pesme koje skladom i lepotom služe kao eskapistički dirižabl koji nosi „osma milja visoko“. Rok nigde nije tako donkihotovski uzvišen, tako nežan, setan i zanesen kao u pesmama Gene Clarka, seoskog momka iz Misurija koji je pozajmio glas i talenat Utopiji šezdesetih godina.
Električna zastava, str. 55 – 58
(XZ, februar 1999)