Tajanstveni voz

Žikica Simić

Glasina kruži gradom. Kao u onoj Encensbergerovoj pesmi. Kaže da će dve beogradske radio-stanice, koje su godinama unazad emitovale najbolju rok muziku na ovim prostorima, uskoro promeniti svoju prirodu. Pretvoriće se u muzički radio. Kompjuter će vrteti plejliste sastavljene od umilnih pesmica. Muzika će „milovati uši“ puka koji za malu kintu rinta za osione novobogataše. Troškovi će se smanjiti, a profit uvećati. Radio-voditelji, tonci i muzički saradnici odlaze na đubrište, baš kao magnetofonske trake i gramofonske ploče pre njih.

Život, kao što se zna, imitira umetnost. Ljubitelji rok muzike će uskoro, kao protagonisti pesme Reja Dejvis „Around The Dial“, bezuspešno vrteti skalu radio-aparata. Ono što traže neće pronaći. Muzika koju vole proterana je sa radio-talasa. Njena individualistička priroda, buntovni duh, subverzivni karakter nisu poželjni u ovo korporativno vreme. Video zvezde nisu ubile radio. Ubili su ga „gubavi bakalini“ – vulgarni, alavi i nezasiti vlasnici svega i svačega, maroderi koji čerupaju poslednje ostatke prošlih vremena.

Radio utopija

Nije, međutim, sudbina beogradskih radio-stanica tema kojom se bavi ovaj tekst. Neraskidiva veza između radija i rok muzike je ono što nas zanima. Nagovešteni beogradski događaji se mogu shvatiti kao samrtni ropac, poslednji trzaj tog tandema čija međusobna povezanost obeležila drugu polovinu prošlog veka.

Lu Rid – „kanalizacijski spletkar. preciozni amoralista i kralj serumskog hepatitisa“, kako su ga predstavili u jednoj knjizi – ima pesmu koja je odličan uvod u temu. U numeri „Rock And Roll“, sa albuma „Loaded“ (1970) njegovog matičnog benda The Velvet Underground, on peva o devojci kojoj je rokenrol pesma koju je čula preko radija spasila život. Ako se zanemari hiperbola a prihvati entuzijazam Ridovih stihova mogu se nazreti obrise jedne ultimativne prošlovekovne situacija.

Efemerni napev pristigao preko radio-talasa u neku usamljenu studentsku, radničku ili tinejdžersku sobicu imao je magijska svojstva. Interakcija između ‘slušača’ i pesme proizvodila je snažan efekat. Kao što je pisak samovara iz pesme Zbignjeva Herberta „odnosio“ tužne emigrante u „rodne stanice“, tako je i radijska pesma nosila u nestvarne prostore. „Radio utopija“ je zamenila preozaičnu stvarnost, svakodnevni jadi su se kao u nekom alhemijskom procesu pretvarali u herojska dela, crno-beli svet, u kojem se živelo, zasijao je kao tehnikolor, sinemaskop film, životni ćorsokak se pretvaro u blještavu aveniju koja vodi u nedogled.

Na kraju duge za kojom se juri nalazi se rokenrol pesma, kaže se u jednom minornom hitu iz sedamdesetih godina prošlog veka. „Nevidljivi talasi“ donosili su „emotivni feedback“ koji se nije mogao pronaći u stvarnosti koja je okruživala plahe adolescente. U egzistencijalnom vakuumu – smeštenom u svetu za koji njihovi roditelji nisu znali da ga je vreme pregazilo – oni su tragali za svojim putem. Pesme pristigle sa dalekih talasnih dužina su im bile najvažniji orijentiri.

Eksplozija u sobi

Bob Dilan u svojim „Hronikama“ piše: „Oduvek sam nešto pokušavao da ulovim na radiju. Poput vozova i zvona, on je predstavljao deo saundtreka mog života. Išao sam po njegovoj skali gore-dole, a onda se glas Roja Orbisona zaorio iz malih zvučnika. Njegova nova pesma ‘Running Sacred’ eksplodirala je u mojoj sobi.“ Bezbrojne su ovakve detonacije. Imale su snažan efekat. Menjale su „biohemiju mozga“, kako je govorio jedan moj ortak. Stvarale su uslove za nov, originalan doživljaj sveta, života, ljubavi, međuljudskih odnosa, sebe i sebe-u-svetu.

U numeri „Border Radio“ sastava Blasters – jednoj od 14 koje je Dilan odabrao za svoj radio šou Theme Time posvećen radiju kao temi rok pesama – njen autor Dejv Alvin, čovek koji zna kako priču i pesmu spojiti u jednu celinu, peva o usamljenoj ženi koju muči nesanica. Neka stara rok pesma, „iz 1962“, emitovana preko radija omogućva joj da se još jednom, u gluvo doba i sama, seti i na nov način doživi neke prošle događaje iz sopstvenog života. U jednom trenutku joj se učini da ponovo oseća „vrelinu njegovog dodira“ i ako je on otišao pre mnogo godina. Stari, efemerni napev koji je doplivao na radio-talasima, preuredio je stvarnost, bivšim događajima dao novo značenje i ponoćnu moru pretvorio u ushićenje i nadu.

Anti-folk diva Regina Spektor u numeri „On The Radio“, manirom vrhunskog pesnika – u čemu ulogu verovatno ima i njeno rusko poreklo – prikazuje kako dejstvo na slušače ima iznenadno, noćno, radijsko slušanje pesme „November Rain“ sastava Guns N’ Roses. Pod dejstvom muzike kulise stvarnosti se „tope“. Iz predela koji se pojavljuju dolazi niz finih, poetskih, pomalo pesimističkih i strašnih, ali tačnih i nepobitnih opservacija o ljudskoj sudbini, ljubavi, životu i smrti.

Slušanje rok muzike preko radija je intimna stvar. Rok pesma pristigla radijskim talasima je stimulus koji pokreće čitav niz intrapsihičkih zbivanja. Situacija je potpuno otvorena: pesma je višeznačna i provokativna, a slušač radoznao i spreman za avanturu. Pesma postaje katalizator i organizacioni faktor. Oko nje se obrazuje set uverenje, vrednosti, stavova, pogleda koji definiše mnoge aspekte mlade ličnosti. Prostor i vreme se relativizuju, a stvarno i nestvarno menjaju mesta.

Rok pesma emitovana preko radio-aparata nije sama. Društvo joj pravi radio-voditelj. Kratkim najavama i odjavama on sugeriše referentni okvir u kojem bi auditorijum trebalo da čuje pesmu. Od njegove elokvencije i erudicije dosta zavisi. Veliki radio-voditelji – Džon Pil u svetu, Sloba Konjović kod nas, recimo – su umeli da svojim jezgrovitim opservacijama ne samo najave i odjave pesme, Oni su istovremeno trasirali put ka novoj osećajnosti koja je bila neophodna mladom svetu navučenom na rok muziku. Zbog toga oni nisu samo vrhunski radio-poslenici. Njihova publika ih doživljava kao gurue, lidere, vesnike novih vremena.

(Kraj prvog dela. Uskoro nastavak.)

Ovde možete pročitati nastavak: