Electric Flag Outtakes – Tekstovi pisani za Našu Borbu 1996/97. godine pod nadnaslovom Priče o pesmama, a koji nisu objavljeni u knjizi Električna zastava Priče o pesmama (IX), Naša Borba, 8.1.1997.
Zauvek sam
Henk Vilijams: I’m So Lonesome I Could Cry
Hear that lonesome whippoorwill
He sounds to blue to fly
The midnight train whining low
I’m so lonesome I could cry
Did you ever see a night so long
When time goes crawling by
The moon just went behind a cloud
To hide her face and cry
The silence of the fallen star
Lights up a purple sky
And as I wonder you are
I’m so lonesome I could cry
Did you ever see a robin weep
When leaves begin to die
That means he’s lost the will to live
I’m so lonesome I could cry
Ono što rokenrol junaka razlikuje od drugih fiktivnih heroja je duboko ukorenjeno osećanje usamljenosti. Spletom raznih okolnosti, voljom nepoznatih intrapsihičkih sila, rok heroj je na sebe preuzeo zadatak „testiranja granica“ ljudske egzistencije. Takve aktivnosti podrazumevaju stalni boravak u graničnim situacijama što zahteva veliku dozu emotivnog, intelektualnog i ljudskog angažmana, sa elementima mazohističkog sladostrašća. Kao protagonista takve životne strategije ovaj heroj se često nalazi na brisanom prostoru egzistencije. Odbacujući uobičajene etičke, estetske i humane orijetire, naš junak je prinuđen da stalno iznova uspostavlja pravila igre. To ga onda čini nepouzdanim partnerom za rutinske životne projekte dobro socijalizovanih. U takvoj situaciji usamljenost je neizbežan krst koji rok junak, sa dosta infantilnog šarma, lepo nosi.
Usamljenost je jedna od najvećih tema rokenrola. Postoji bezbroj pesama sa tim sadržajem. Jedna od najlepših je „I’m So Lonesome I Could Cry“ koju je napisao „hillybilly Šekspir“ Henk Vilijams. Zavodljiva melodija ove pesme je osnova za tekst u kojem se duboko razarajuće osećanje usamljenosti dovodi u vezu sa nežnim zvucima prirode, „tišinom zvezda padalica“ i nepomičnim vremenom. Poražavjuća usamljenost prolazi kroz čeonu kost junaka ovog napeva i prožima realni svet pretvarajući ga u mračne kulise jedne gubitničke tragedije. Čitav svet koji okružuje junaka Vilijamsove pesme rezonira tamnim zvucima usamljenosti. Ledeni stupor, izazvan tete-a-tete susretom sa usamljenošću, protagonista pesme „I’m So Lonesome I Could Cry“ mora da prevaziđe na rokerski, što će reći radikalan način, sa puno buke i besa.
Henk Vilijams je bio harizmatska ličnost i genijalni muzičar. Svirajući kantri, krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina, postavio je temelje rokenrola. Njegova muzička zaostavština utkana je u osnove ove muzike. Kao ličnost Vilijams je bio prototip ukletog umetnika. Predominantna majka, dva promašena braka puna nasilja, nepodnošljivi bol u leđima kao posledica pada sa konja u 17. godini, bili su deo usuda. Na to su se, kako to već biva, nadovezali alkohol i morfijum, kao đavolji darovi namenjeni ublažavanju patnje.
Henk Vilijamse je umro za Novu godinu 1953. Ako se pogledaju naslovi njegovih pesama vidi se da se bavio mračnim aspektima ljudskog bivstvovanja kao što su laž, prevara, smrt, siromaštvo i usamljenost. Henk Vilijams, izgubljen u lavirintima svog promašenog života, stvorio je pesme koje su ukrasile najlepše trenutke u životima drugih ljudi.
Gledajući ovih dana, kada svi pravimo nekakve rang liste, kako jedna usplahirena rok novinarka ispod spiska od 20 pesama koji su obeležili ovu godinu, ispisuje reči FOREVER ALONE, shvatio sam da je usamljenost glavna tema ove muzike i najvažniji egzistencijalni problem njenih ljubitelja. Čini mi se da je Henk Vilijams uveo tu temu u popularnu muziku. „I’m So Lonesome I Could Cry“ je najlepši produkt te njegove aktivnosti.
No comments yet