U kamernoj atmosferi Kluba DOB, pred tridesetak ljudi, sinoć je muzicirao legendarni basista Fernando Saunders, pouzdani saradnik Lua Rida i drugih muzičkih veličina od Suzan Vege i Marijan Fejtful do Džefa Beka i Jana Hamera. Pratila ga je tročlano švajcarsko-češka ekipa.
Bila je to decentna svirka u fanki-soul maniru. Fernando je započeo i završio nastup pesmama Lua Rida. Na početku je bila „Jesus“ na kraju „Satellite Of Love“. Između je bio set finih pesama, u spomenutom maniru, koje je Frenando otpevao tačno i precizno, visokim lepim glasom. Izdvajala su numere „Happiness“ i „Feel Like Crying (Wept Tears)“.
Meni je najbolji trenutak na koncertu bio onaj kad su izvodili neku instrumentalnu temu Tonija Vilijamsa zvanog Lajftajm. Bila je to vrhunska džez-rok svirka tokom koje su članovi benda prikazali svoje muzičko umeće. Ja inače nisam fan džez-rokerskog muzičkog žanra ali ova tema me je podsetila na slavno vreme kad je ova muzika bila dominantna. Podsetila me je i na Beograd tog vremena koji je na neki volšeban način bio veoma važno mesto na muzičkoj mapi sveta.
Fernando Saunders se malobrojnoj publici predstavio kao vrhunski muzičar ali i kao neadekvatan frontmen. Bio je u toj ulozi nesiguran, uplašen, smušen. To se prenelo i na publiku – bar na mene. Bio sam nekako napet i nervozan. Tokom ovog koncerta sam shvatio da muzičar mora da ima stav i neku artističku drskost. Tek u tim okolnostima njegova muzika dobija punu vrednost. Ovaj Saundersov nastup me je po tom svojstvu podsetio na onu neslavnu svirku Tonija Mekfija u ovom istom zdanju pre nekoliko godina.
Dok sam se kroz hladnu novembarsku noć vraćao kući setio sam se trijumfalnog nastupa Fernada Saunders u Centru Sava na koncertu koji je Lu Rid održao pre nekoliko godina. Njegov bas davao je ritam mojima koracima. Nisam bio sam u gluvo doba. Fernado Saunders je bio sa mnom.