Tajanstveni voz

Kralj Čačka je, zapravo, car. Sinoć je to postalo jasno. Sa imperatorskom lakoćom vlada carstvom dobrote, talenta, pameti, umetnosti, lepote i muzike. „Ne plačem ja da bih suzu pustio/već plačem ja da bih zlo potopio“ piše na kapiji kojom se ulazi u njegovu imperiju.
Tačno u 9 i 15 Kralj je, praćen svojom muzičkom svitom, izašao na scenu Velike dvorane Doma omladine. Muzika je krenula kao da je neko podigao poklopac na muzičkoj kutiji, koja bi mogla da bude rekvizit iz nekog Brehtovog komada. Porculanska balerina se zavrtela i pesma je krenula: „Vodi me u zemlju snova/ali tamo gde su srećni svi/zajedno u zemlju snova/idemo ja i ti“.
Publikum je poslušno krenuo za kraljem. Hilijastični san je postao kolektivan. Koračalo se putevima sublimacije i pročišćenje. Stojeće ovacije, sa kojima je Kralj ispraćen sa scene, najbolje pokazuju koliko je publici bilo potrebno ova katarzično muzičko putovanje. U imaginarnom ogledalu, ka kojem vode Kraljeve pesme, svako od prisutnih je mogao da vidi bolje verziju sebe, oni izgubljenu negde niz put kojim se hodi.



Uvek smo govorili da Kralj Čačka ide putem koji povezuja Kurta Vajla i Bertolta Brehta sa Tomom Vejtsom i Kapetanom Bifhartom. Posle ovog koncerta možemo da konstatujemo da Kralj pronašao sopstveni, visoko individuzalizovani put. Možemo, u obrazilji, da vidimo Vejtsa i Bifharta kako sa poštovanjem dižu svoje fabulozne šešire u znak pozdrava i divljenja za ovog skromnog, lepo vaspitanog momka. Takođe, ako bi se potrudili, mogli bi da ugledamo Vajla i Brehta kako žurno brišu svoje naočare ne bi li bolje videli šta se to fantastično dešava na Ibarskoj magistrali i u beogradskim koncertnim prostorima. Pitaju se ko je taj momak koji piše tako dobre pesme i svira tu sjajnu muziku? Na kraju ovog teksta mogu da ima kažem: To je Kralj Čačka. Kralj koji je, zapravo, car.