Da parafraziram Hojta Ekstona na početku – nikad nisam bio u Memfisu ali volim muziku koja dolazi iz toga grada. Sinoćni koncert Ejmi Lavir u KC Grad je pokazao da je ljubav obostrana. Bilans razmenjenih emocija ravan je najvećem ljubavnom ushićenju. I ne samo to. Ovaj koncert je, čini mi se, pokazao da je emisija Dole na uglu od 14. septembra bila dobro tempirana. Mislim da je u potpunosti i savršeno precizno nagovestila zbivanja na sinoćnom koncertu. Šešire dole za to izdanje DNU.
Koncert je počeo tačno u 10 sati pesmom „Damn Love Song“. Sledeća je bila „Last Rock n Roll Boy To Dance“. U početku je Ejmi svirala električnu bas gitaru, kasnije je, na opšte oduševljenje, prešla na akustični kontrabas.
Reklo bi se da u muzici Ejmi Lavir postoje tri toka. Prvi čine pesme vezane za ljubavne jade. Toj temi Ejmi pristupa na ultimativni ženski način, bez nadobudnih feminističkih naklapanja. Lepa, uspešna, otresita devojka peva o tome kako se ne snalazi u muško-ženskim relacijama, kao je zbog toga često povređena, tužna, usamljena. Takav sled stvari međutim ne oduzima nadu da će sledeći put biti bolje. Ljubav je cilj ka kome se teži i od koga se ne odustaje.
Drugi tok je vezan za odrastanje, tinejdžerska lutanja, bežanja od kuće i traženje sopstvenog identiteta. Ejmin aktuelni album „Runaway’s Diary“ posvećen je toj temi. Pesme „Rabbit“, „Big Sister“, „Killing Him“ i druge elaboriraju tu tematiku.
Treći segment muzičke ponude Ejmi Lavir predstavlja njen odnos prema muzičkoj tradiciji. Svirajući pesme „Funnel Of Love“, „Don’t Think Twice It’s Alright“, „Green Grass“ – preuzetih iz repertoara Vande Džekson, Boba Dilana i Toma Vejts – ona definiše svoj stav u toj oblasti. Tvrdi tradicionalizam, naglašeni individualizam i vera u specijani poetski jezik koji rabe veliki autori su glavna obeležja njenog pristupa. Treba se setiti kako je sinoć pevala Vejtsov stih: „God took the stars and he tossed ‘em!”, sa kolikim zanosom i oduševljenjem je donosila tu poetsku sliku. Činjenica da je oficijelni deo nastupa završila numerom Mišel Šokt “If Love Was A Train” govori o poštovanju koje ima prema devojkama koje su u prošlim vremenima koračale istim putem.
Treba reći da je ovom tradicionalističkom delu jučerašnjeg koncerta svoj doprinos dao i Vil Sekston. On je vrlo uspešno izveo Dilanovu pesmu “Just Like Tom Thumb’s Blues” i Van Zantovu “Ain’t Leaving Your Love” i na taj način još jednom osvetlio put kojim je Ejmi Lavir stigla na rokenrol scenu.
Ejmi i Vil su sinoć svirali, sa bisom, dva sata. Bili su oduševljeni prijemom od strane beogradske publike koja je sa svoje strane bila ushićena muzičkim doživljajem koji su joj američki rokeri priuštili. Zadvoljstvo je bilo obostrano. Spomenuti bis je bio furiozan. Tri pesme su ga činile: Njuberijeva “Why You Been Gone So Long”, “I’ll Change That Too” koju smo nekad davno slušali na jednom albumu Stivi Rej Vona i Lu En Barton i za sam kraj “Wang Dang Doodle” Vilija Diksona. Diksonovo ime me podseti na svojevremenu izjavi Ejminog nekadašnjeg mentora i patrijarha muzičkog Memfis Džima Dikinson koji je rekao: “Ejmi Lavir šamara bas kao Vili Dikson na steroidima”. Ova izjava, zajedno sa onom Roberta Kristgau, najprestižnijeg američkog rok kritičara – Lu Rid se ne bi složio sa ovom tvrdnjom, u kojoj se kaže da Ejmi pronašla način kako da opstane i traje u muškošovinističkom rok svetu na ultimativan ženski način, određuje granice Ejminog rokerskog delovanja.
Sve u svemu, Ejmi Lavir i Vil Sekston su nam priredila nezaboravno rokersko veče u KC Grad. Ko nije bio pokajaće se. Suptilnost iskazana tokom interpretacije Vejtsove pesme “Green Grass” i ispovedni ton numere “Rabbit” biće zapamćeni kao dijamantski vrhovi koncertne ponude ovog grada.
No comments yet