Tajanstveni voz

Zikica Simic

Ti Boun Barnet je nedavno u magazinu Rolling Stone, govoreći o drugoj sezonu TV serija „True Detectives“, rekao da je pesma Leonarda Koena „Nevermind“ najbolja pesma nastala u 21. veku do sada. Lepo je i obrazložio tu tvrdnju. Kazao je da je ta pesme delo jednog od najmudrijih ljudi u „našoj kulturi“, da liči na Los Anđeles: mračna je, lepa, zamišljena,opasna, dvosmislena… I stvarno pesma je fenomenalna – na nivou reputacije autora.
Inače volim izjave tipa „ovo je najbolja pesma u 21. veku do sada“. Mada uvek netačne, one ipak uvode neki red, postavljaju stvari na svoje mesto i govore nešto važno o onome koji ih je izrekao.
Postavio sam sam sebi pitanje: „Šta bi ti ŽS odgovorio kad bi te neko pitao koja je nabolja pesma u 21. veku do sada?“
Pomislio sam da bi trebalo pregledati sve plejliste Tajanstvenog Voz i Dole na uglu od 2000. godine, prelistati časopise, proveriti internet portale, razmisliti, porazgovarati sa poznavaocima, konsultovati prijatelje i ljubitelje rok muzike. Ozbiljan posao u svakom slučaju. Shvatio sam da nemam volje ni vremena za to istraživanje.
Odlučio sam da primenim drugu metodu. Najbolja pesma u 21. veku za mene je ona koja mi padne prva na pamet kad sebi postavim to pitanje. Nije to bez veze. Psiholozi su razradili taj metod. Dakle „Koja je najbolja pesma u 21. veku, do sada, za tebe ŽS?“ Odnekud je iskočio odgovor: „Najbolja pesma u 21. veku do sada za mene je ’There Is An End’ sastava The Greenhornes sa albuma ’Dual Mono’ iz 2002. godine“.
Zašto?
Zato što je jednostavna, bazična i ukorenjena. Ova pesma poseduje jedno svojstvo koje sam primetio samo kod dve pesme – „The Weight“ grupe The Band i „Proud Mary“ sastava Creedence Clearwater Revival. Stiče se utisak, naime, da ona ne može da bude autorsko delo jednog čoveka. Čini vam se da se radi o tradicionalnoj pesmi koja je izrasla iz kolektivnog iskustva. On poseduje taj nivo autentičnosti i komunikativnosti. Ili još bolje ovako: „There Is An End“ zvuči kao da je iz košmarnih snova Berta Bernsa, posle noći provedene u nekom njujorškom klubu, u kojem su prve kubanske izbeglice početkom pedesetih godina prošlog veka svirale, pobegla na repertoar garažnih rokera iz Sinsinatija.
Pesma naravno ima svog autora, To je Kreg Foks, pevač u grupi The Greenhornes. On je uspeo da sažme celokupno muzičko, i što je još važnije afektivno, rokersko iskustvo u tri minuta i šest sekundi ove pesme. Pesma ima melanholični, alijenirani ton i spori plesni ritam. Takođe poseduje finu, dobro doziranu, utvarnu atmosferu, tako da bi mogla da bude i na repertoaru kluba „Silencio“ iz Linčovog filma.
Pesmu peva Holi Golajtli, engleska pank-bluz pevačica ponikla u ekipi Bilija Čajldiša. Ona je specijalna gošća sastava The Greenhornes na albumu „Dual Mono“. Garažnoj, „nuggets“, pravovernosti sastava The Greenhornes ona je dodala dozu ostrvske dekadancije i evropskog splina.
Godinu dana kasnije, 2003. godine, Holi Golajtli je snimila svoju verziju pesme „There Is The End“ na albumu „Truly She Is None Other“. Snimak je napravljenu čuvenom studiju „Toe-Rag“ Lijama Votsona. Nijedna mašina za snimanje zvuka u tom zdanju nije mlađa od 50 godina. To omogućava da se lako dobije autentični, „starinski“ rok zvuk. Ova verzija pesme je rokerskija od originalne. Gitare režu kao polomljena pivska flaša u kafanskoj tuči. Zvuka bubnjeva je tanak kao na provincijskim igranka. Pravi garažni dragulj.
Pesma „There Is An End“ govori o kraju. Sve stvari imaju kraj. Godišnja doba, reči, ljubavi, putevi, reke, uspomene, životi, nade i sećanja. Kraj je ono što sve povezuje. Osećanje konačnosti stvari na neki način određuje ljudske sudbine. Strah od smrti je ishodište čitave naše civilizacije.
Jednostavnim, rokerskim jezikom Kreg Foks je progovorio o toj temi. Jedna garažna rok pesma pretvorila se filozofsko-poetski traktat.
There Is An End
Words disappear,
Words weren’t so clear,
Only echos passing through the night.

The lines on my face,
Your fingers once traced,
Fading reflection of what was.

Thoughts re-arrange,
Familar now strange,
All my skin is drifting on the wind.

Spring brings the rain,
With winter comes pain,
Every season has an end.

I try to see through the disguise,
But the clouds were there,
Blocking out the sun (the sun).

Thoughts re-arrange,
Familar now strange,
All my skin is drifting on the wind.

Spring brings the rain,
With winter comes pain,
Every season has an end.

There’s an end,
There’s an end,
There’s an end,
There’s an end,
There’s an end.

Najvći doprinos afirmaciji ove pesme čini mi se dao je Džim Džarmuš. On je odabrao kao glavnu muzičku temu za film „Slomljeno cveće“ u kojem Bil Marej posećuje svoje bivše ljubavnice u potrazi za izgubljenim sinom. Na kraju jedino što pronalazi je saznanje da sve ima svoj kraj. Marej ostaje usamljen na nekoj raskrsnici, kreće odjavna špica i pesma „There Is An End“ sastava The Greenhornes.
To je, po mom mišljenu, najbolja rok pesma u 21. veku do sada.