Tajanstveni voz

Zikica Simic

Upravo zaklopih knjigu u kojoj piše „Sve je usamljenost“. Pod utiskom koje ostavlja ta rečenica, podsećajući se stare rok sentence „Pesma je kralj“, sastavio sam ovu listu omiljenih pesama u 2015. godini.

All Them Witches – This Is Where It Falls Apart
Bluz, pobegao iz šezdesetih godina prošlog veka, našao je
utočište na albumu mladog nešvilskog benda. Usna harmonika velikog Mikija Rafaela, kao poludeli Uroboros, iscrtava koncentrične krugove u kojima se svi vrtimo.

Boz Scaggs – Last Tango On 16th Street
Posleponoćna promenada prljavom gradskom avenijom pretvorena je tomvejtovski bluz. Bandoneon Seta Asarnoa, pristigao iz muzičkih skorova za Felinijeve filmove, naglašava melanholiju koja se valja noćnim ulicama.

Dave Rawlings Machine – The Trip
Oda životu na putu na koju bi bio ponosa i Džek Keruak. Dole niz put, daleko od sebe, u potrazi za zaboravom i utehom. Niko ih ne očekuje, niko im se ne nada. Oni lutaju. Dejv Rolings i Gilijan Velč su im napisali pesmu. Nema mahovine na kamenu koji se kotrlja.

Dawes – Now That It’s Too Late, Maria
Čuvene Foknerove rečenice: „Prošlost nije mrtva. Ona čak nije ni prošla“ – „The past is never dead. It’s not even past.“ – dobro stoji uz muziku sastava Dawes. Oni su The Band našeg vremena. Ovo je pesma epskih proporcija o vremenu koje teče i promenama koje donosi. Takođe i o tužnim uličnim svetiljkama u maglovitoj noći.

The Deslondes – Fought The Blues And Won
Momci iz sastava The Deslondes prepisuju njuorleanski muziku mastilom koju su koristili Bob Dilan i Band u onom podrumu u Vudstoku. Borili su se protiv bluza i pobedili. Pesma je izveštaj.

Jason Isbell – To A Band That I Loved
Eulogija za omiljen Izbelov bend Centro-Matic. Inače Izbel voli da rok mitologiju povezuje sa svojim poetski svetom. Nezaboravna pesma „Danko/Manuel“ to potvrđuje. I ova je takva.

Joe Ely – When The Nights Are Cold
Pesme su dobra samo kad su stare. Evo jedne takve. Prvi put sam je čuo na albumu Džimi Dejl Gilmora iz 1989. godine. Autor je Buč Henkok. U novoj verziji Džoa Ilaja zvuči kao deo saundtreka za neki izgubljeni film Sema Pekinpoa. Akordion Džoela Gusmana direktno transportuje na Tex-Mex granicu, u neku kantinu u kojoj se Marija Končita Alonso, u šarenoj suknji, šeta među kafanskim stolovima.

Lucero – Went Looking For Warren Zevon’s Los Angeles
Evo još jedne sjajne pesme koja se uspešno koristi rokerskom mitologijom. Umetnost nije stvarnost. Los Anđeles Vorena Zivona ne postoji. Kao što ne postoji ni Joknapatofa. Neme desperadosa ispod strehe ali ima Zivonove muzike.

Rickie Lee Jones – J’ai Connais Pas
Debitantski album Riki Li Džons iz 1979. godine je najbolja ploča o Los Anđelesu. Uz onu Zivonovu iz 1976. Ovogodišnji album Riki Li je o Nju Orleansu. Ona, kao i Tom Vejts, njen nekadašnji ljubavnik i kompadre, voli geografiju. Nju Orleans, iz romana „Ljubitelj bioskopa“ Vokera Persija i ploča Doktora Džona, oživeo je u njenim pesmama.

Sun Kil Moon – With a Sort of Grace I Walked to the Bathroom to Cry
Sun Kil Moon je Mark Kozelek. U pesmi „With A Sort Of Grace I Walked To The Bathroom And Cry“ je stigao tamo gde je pre njega jedino bio Džejson Izbel u numeri „Elephant“ sa album „Southeastern“. U sobu svoje umiruće drugarice iz detinjstva, dakle. Garažni ugođaj je na pravi način naglasio jed i gorčinu koje ovakve situacije nose sa sobom. Na trenutak me je Kozelekov metod podsetio na „dokumentarne drame“ Želimira Žilnika. O takvoj vrsti artističke intervencije u presan život se radi. Samo što se ne traga za političkim implikacijama svakodnevice već za psihološkim i egzistencijalnim.